Моје путовање до сада
Здраво, моје име је Ен и имам 57 година и имам фоликуларни неходгкинов лимфом, степен 1, ране фазе.
На мом досадашњем путу – мај 2007. Приметио сам квржицу у препонама – буквално ми се чинило да се појавила преко ноћи, пошто је било безболно, вероватно не бих тражио лекарско мишљење осим што сам имао термин за годишњи преглед. Сматрало се да је то могућа хернија, па смо чекали неколико недеља да видимо да ли је нестала, заправо је мало порасла.
Послали су ме на тестове и моје путовање је почело; када ме је мој доктор обавестио о резултатима, било ми је нестварно – никада нисам чуо за лимфом, нисам имао појма шта је то или како ће ми променити живот заувек.
Упућен сам на Непеан Цлиниц Цанцер Цлиниц и сећам се да сам седео и чекао да се нађем са својим специјалистом и мислио да ће ми бити речено да је дошло до грешке – овде су ми рекли да имам рак, али нисам имао ни главобољу!
Састао сам се са доктором специјалистом и он је потврдио да имам лимфом, иако је било потребно више тестова да би се утврдило који сој имам, плус степен и стадијум. Имао сам релевантне тестове и први резултати назад су одражавали „сиво“ очитавање и био ми је потребан још један тест коштане сржи да потврдим стадијум. Сматрао сам да је ово узнемирујуће; Желео сам да почнем са лечењем да излечим "ову ствар" - не схватајући у том тренутку да тренутно не постоји лек за мој тип лимфома.
Мој доктор је препоручио циклусе хемотерапије са Мабтхером и завршите са зрачењем. Имао сам велику срећу јер су ми биле потребне само мале дозе и моје тело је добро подносило третмане и наставио сам да радим све време.
Компанија у којој радим је невероватна подршка, дозволили су ми да распоредим своје сате како би одговарао мојим третманима, састанцима и умору који сам доживео од тога. Верујем да ми је наставак рада помогао да пребродим овај период јер се радило о јединој „нормалној“ ствари која се дешавала у овом тренутку.
Још увек примам Мабтхеру свака 3 месеца. Добро сам, у ремисији, још увек радим, бубам позади (нажалост, ово није побољшало моје бубњарске вештине) и плешем. Када ми је први пут постављена дијагноза, желео сам да сазнам што више о томе и било ми је веома узнемирујуће што су једини људи за које сам сазнао да су имали лимфом умрли од њега. Године 2008. открио сам Лимпхома Аустралиа (Удружење за подршку и истраживање лимфома) и док сам био на путовању у Клд, ови дивни људи су одустали од дана да се сретну са мном и не могу вам рећи какав су утицај имали на моје путовање; ево ових дивних људи који живе пуним животом и са лимфомом, дали су ми наду.
Оно што ме је узнемирило због дијагнозе рака је то што сам изгубио свој идентитет – више нисам био „Анне“ већ пацијент са раком, требало ми је око четрнаест месеци да прођем кроз ово и сада сам поново Ен, али са додатном компонентом „Лимфом – рак“ више не диктира ко сам, променио је мој живот, али више не контролише мој живот.
Такође ме је натерао да критичније испитам све аспекте свог живота и променио мој поглед на то шта је заиста важно, а шта није. То ми је омогућило да се лакше носим и не оптерећујем се "ситницама". Постао сам члан Лимпхома Аустралиа да бих нешто вратио; Сматрам да ће бити вредно труда ако могу да направим позитивну разлику на путовању само једне особе.
Искуство ме је научило да ценим то што сам био и настављам да будем окружен најдивнијим људима које сам понекад у прошлости узимао здраво за готово. Као и сви ми, моја будућност је неизвесна, међутим, сада ништа не узимам здраво за готово и ценим сваки тренутак и чиним да се сваки дан рачуна.
Анне
